img

img

Tuesday, February 4, 2014

Dejan Pantelić: Idemo dalje, život je borba

Dejan i Miona Pantelić sa decom. Foto: Nebojša Babić
Dejan i Miona Pantelić sa decom. Foto: Nebojša Babić
Nakon što je njegovoj deci pre tri godine otkriven dijabetes, popularni voditelj Dejan Pantelić prošlog leta suočio se sa opakom bolešću, ali zahvaljujući podršci supruge Mione i brojnih prijatelja ponovo je uspeo da stane na noge i vrati prepoznatljivi osmeh na lice.
Posle godinu dana borbe za svoj život, voditelj RTS-a Dejan Pantelić (43), smogao je snage da hrabro progovori o bolesti zbog koje je bio odsutan sa malih ekrana, ali i iz javnog života. Popularni Deki iskreno i bez patetike, ali uz prepoznatljiv osmeh zbog koga protekle dve decenije važi za jedno od najomiljenijih TV lica, ispričao je u ekskluzivnom intervjuu za Story kako se suočio sa opakim zdravstvenim problemom usled koga je nakon dve operacije u Beogradu nastavio lečenje kod dr Nade Basare, svetski priznatog onkologa i hematologa, na čuvenoj klinici Malteških vitezova u nemačkom Flensburgu, ali i kako sa suprugom Mionom (35) već tri godine revnosno brine o zdravlju svoje ćerke Lane (7) i sina Vukašina (5) koji imaju dijabetes. Uprkos svemu što je prošao, Dejan zrači neverovatno zaraznim optimizmom dok šaljivo konstatuje kako je posle devetnaest godina karijere konačno dobio naslovnu stranu.

Story: Zbog čega se proteklih godinu dana niste pojavljivali u javnosti?
- Smatram da čovek koji radi u medijima ne treba da siluje publiku i pošto-poto bude na ekranu. Ponekada je potreban mali odmor od gledalaca i obrnuto, a važno je i da se napune baterije. Doduše, moje su u poslednjih godinu dana bile battery low i ja sam se malo više punio jer sam imao zdravstvenih problema. Ne mogu da kažem da mi je ova pauza dobrodošla, ali imao sam mnogo vremena da razmišljam o svom i životu svoje porodice, da sagledam gde sam, šta sam i vredi li padati u očaj ili nastaviti dalje i boriti se s problemom.
Story: U kom trenutku ste otkrili da ste oboleli?
- Nisam imao temperaturu ili bolove, krvna slika bila mi je super, ali kad čovek sluša svoj organizam, oseti kako tu nešto nije kako treba, a na vratu sa desne strane pojavila se neka žlezda koja nije trebala da bude tu. U početku sam lutao od jednog do drugog lekara pokušavajući da saznam o čemu se radi. Jurnjava je trajala nekih mesec dana, sve dok u julu prošle godine nisam došao do pravih ljudi na ORL klinici beogradskog Kliničkog centra, na čelu sa profesorom Đukićem, profesorom Mikićem i doktorom Trivićem, koji su otkrili da se moj pravi problem krije iza krajnika. Ljudi me znaju kao čoveka koji ne skida osmeh sa lica, a ja sam zaista takav, ali kada su mi saopštili rezultate histopatološkog nalaza, sve su mi lađe potonule... Međutim, imao sam veliko ohrabrenje od svih lekara da je bolest izlečiva i kako samo treba da gledam s pozitivne strane na celu priču. To je dosta teško u takvim trenucima, ali kada nemate alternativu, onda shvatite da morate da se borite... I ja sam nastavio tako. Posle dve operacije u kratkom roku u Beogradu gledali smo gde i kako da nastavimo lečenje. Kada je veliki broj mojih prijatelja i poslovnih partnera čuo za problem koji imam, maltene brzinom svetlosti sakupili su novac ne bih li otišao na lečenje u nemački grad Flensburg na kliniku Malteških vitezova kod profesorke Nade Basare. Tako je moje putešestvije do konačnog izlečenja i izlaska iz tog tunela počelo na severu Nemačke početkom septembra prošle godine.

Story: Na koji način ste došli do doktorke Nade Basare?
- Mnogi od mojih prijatelja javili su se da mi ponude pomoć ili neki savet, a moja drugarica Sonja - Hani Mitrović odmah mi je rekla: Šalješ papire, pakuješ kofere i ideš kod Nade. Profesorka Nada Basara svetski je poznat stručnjak za onkologiju i hematologiju i njena sestra od ujaka. Naravno da je u tom trenutku teško doneti takvu odluku i odvojiti se od porodice, ali bio sam svestan da ne mogu više da se oslanjam na suprugu i rođenog brata, pošto ni oni nisu želeli da imaju grižu savesti ako me ubede da odem negde na lečenje ili ostanem u Beogradu. Shvatio sam kako je najbolje da odem tamo jer ne govori se bez razloga da su nemački automobil i medicina najbolji na svetu.
Story: Kako je tekao vaš proces lečenja tamo?
- U pitanju su jako teške terapije o kojima, razumećete, ne bih da govorim. Ali, nikada neću zaboraviti šta mi je rekla dr Basara kada sam došao kod nje: Dejane, kod mene ljudi ne umiru. Iako sam bio u emotivno teškom stanju, trgao sam se i shvatio kako moram da počnem da se borim. Terao sam sebe da razmišljam pozitivno čak i u najtežim trenucima boravka u bolnici.

Story: Možete li da nam kažete kakva je to klinika i šta ste tamo zatekli?
- Flensburg je lepo uređen gradić, prava vazdušna banja na granici sa Danskom. U bolnici je normalno da pacijent bude sam u sobi, da ima tv i kupatilo, da su zidovi u vedrim bojama i da su svi nasmejani. Neverovatno je kako je tamo sve bilo pozitivno. Njima je bilo interesantno to što sam non-stop bio u sportskoj opremi i mislili su da sam neki fudbaler, a kada sam osoblju rekao čime se bavim, bili su pozitivno zatečeni jer oni svoja tv-lica ne viđaju tek tako na ulici. Nisam zbog toga imao bolji tretman, isti je za sve, ali bilo je vremena da se za ta dva i po meseca ispričam s njima o svemu, da im govorim o lepim stranama naše zemlje i mog posla. Jedna od sestara jednom mi je zatražila i blagoslov da se pomoli za moje zdravlje u crkvi. To me je jako dirnulo jer sam bio sam u belom svetu i borio se za zrak sunca pod nebom, ali shvatio sam da smo svi mi ljudi na planeti isti. Zahvalan sam i svima drugima koji su se molili za moje zdravlje. Imao sam kontakt sa ljudima koji su se tamo lečili, i sada se družimo, čujemo se telefonom ili preko Skypea od kontrole do kontrole, bodrimo jedni druge i to je jako lepo. Pokušavao sam i da se upoznam sa nekim gospođama kao Željko Mitrović, ne bih li i ja dobio neki automobil, ali mi nije pošlo za rukom. (Smeh)

Story: Kako ste podneli razdvojenost od supruge i dece?http://www.story.rs/intervju/33760-dejan-pantelic-idemo-dalje-zivot-je-borba.html

No comments:

Post a Comment